ZAŠTO (NE)VOLIMO PONEDELJAK

Kada ponedeljkom, u vreme pauze za ručak, otvorim svoj Facebook, primetim veliki broj onih koji mrze ponedeljak. OK, iza nas je vikend prepun druženja sa prijateljima, izlazaka, dani u kojima nismo morali da ustajemo rano, dani u kojima smo mogli da kafenišemo koliko god nam volja i da se družimo sa porodicom. To je lepo, zar ne?

U prilog ovome idu socijalne mreže nedeljom prepodne. Sve je preplavljeno fotografijama iz subotnjeg izlaska. Lepi ljudi, divna odeća, maksimalno doterani, na ludim žurkama, fina hrana, dobri restorani i popularni klubovi. I to je lepo, zar ne?

ZAŠTO NE VOLIMO PONEDELJK?

Odgovori na ovo pitanje su različiti, ali najveći broj njih se svodi na nemilu činjenicu da se vraćamo na posao. Vraćamo!? Posle svega dva dana! A nakon pet radnih dana, opet slede ta dva dana odmora. Malo istraživanje koje sam sproveo među poznanicima je pokazalo da se ponedeljak više mrze oni koji vikednom ne rade, od onih koji rade i tokom vikenda. Pored standarnog stresa zbog povratka, tu su i lagani stresovi zbog: nezavršenog posla od prošle nedelje, susreta sa kolegama koje ne volimo i sa šefovima koje još manje volimo. Dadajmo još i stres zbog gužve u saobraćaju na putu do posla, od neugodnosti koju izaziva kašnjenje (i još veće neugodnosti osmišljavanja izgovora), tu je i neudobna stolica, spori kompjuter, aparat za kafu koji ne radi, blokirani pristupi društvenim mrežama i tabloidnim sajtovima. O sastancima na kojima se sumira prethodna nedelja i planira predstojeća da i ne govorimo.

UMORNI OD VIKENDA ILI…

Šta nas u svemu tome zaista umara. I, šta nas je umorilo tokom vikenda ako nam je bilo onoliko dobro koliko to prikazuju pomenute fotografije?

U razgovorima sa ljudima primećujem da mnogo toga činimo kako bi drugima pokazali da smo uspešni u onome što radimo i da bi im pokazali da nam posao koji radimo omogućava da dobro živimo. Jednako često čujem da se mnogima od nas ne izlazi svakog vikenda, da tog trenutka možda i nemamo baš dovoljno novca za provod, a o strepnji zvanoj „nemam šta da obučem“ izlišno je govoriti. Pomenuću i planiranje mesta za izlazak,  jer veliki broj nas zna koliko je organizovanje izaska u grupi stresno i koliko smo puta morali da napravimo veliki kompromis u vezi sa tim. I ono što je najvažnije: osećaj praznine kada se taksijem u rano nedeljno jutro vraćamo iz ludog subotnjeg provoda.

coaching magazin

Možda ne bi bilo loše da razmislimo zbog čega (i još važnije: zbog koga), radimo stvari koje radimo. Zašto ponedeljkom mrzimo posao koji nam omogućava da uživamo u vikendu? Zašto na posao koji volimo ne odlazimo radosni? Zbog čega nismo nestrpljivi da divnim kolegama sa kojima radimo posao koji obožavamo ne ispričamo kako smo se divno proveli u subotu uveče?

Odgovore na ova pitanja treba potražiti u sebi i razmisliti o tome da li zaista volimo svoj posao? Da li nas on suštinski ispunjava i na koji se način razvijamo i napredujemo radeći ga? Da li smisao našeg života pretvaramo u karijeru ili u napredovanju u karijeri rastemo i na duhovnom planu? Da li smo zaista srećni kao na fotografijama iz subotnjeg provoda? Ako jesmo, zašto nas talas radosti ne nosi cele radne nedelje do narednog vikenda? Kome poziramo? Da li su slike iz provoda deo naše lične memorije ili su nastale da bi drugima pokazali da smo OK?

 

Bez obzira na to ko smo, šta radimo, koliko smo obrazovani i koliko prestižan i dobro plaćeni posao radimo, teško da možemo da kažemo da smo dobro – ako nismo dobro sa sobom. Biti dobro sa sobom znači i da biti oslobođen onoga što drugi žele i očekuju da vide o nama. Drugi se najčešće i ne bave nama, ali mi imamo potrebu da budemo sigurni i prihvaćeni, pa prihvatamo ideje o tome kako ispunjen život izgleda. Onda se trudimo, ulažemo nadčovečanski napor da te ideje pretvorimo u slike i pokažemo ih drugima kao dokaz. Iznutra ostajemo prazni. Naravno, ne uvek i ne nužno. Ali, netrpeljivost koju konstantno pokazujemo prema ponedeljku nam nešto govori.

VIKEND ZA SEBE 

Upravo zato, ne bi bilo loše da naredni vikend posvetimo sebi. Koliko god bilo naporno ili teško, uvek možemo da odvojimo nekoliko sati za sebe. Možemo da osetimo kako dišemo, kako hodamo, kako su nam stopala osećaju tlo po kome hodamo, kako vazduh miriše, da uživamo u malim, ali doslovno malim, stvarima (ne u frazi da „život čine male stvari“). Počastite sebe i u tu višesatnu šetnju krenite bez novčanika, bez mobilnog telefona ili skinite sve aplikacije sa njega. Ostavite i knjige, beležnice, sve ono za šta verujete da vas može učitini da se osećate bolje. Krenite u šetnju lišenu očekivanja poziva, lajkova, poruka, informacija. Ionako ćete na sve to naići u dijalogu sa sobom.

Nakon takve šetnje, nema sumnje, ponedeljak biti mnogo lepši, radosniji i poletniji, jer ćete znati čemu, zaista, težite u životu.

Slobodan Stojanović, love coach

ostali textovi

photo: pixabay, Fabrika fotografa

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *