KADA SLUŠAMO SVOJE TELO

Ovaj text posvećujem svima nama koji smo sekundari u događajima koji se dešavaju našim najbližima. Mi smo oni koji ne možemo da čujemo i osetimo ono što oni prolaze. strah, bol, patnju….priprema nas samih na to da li da ustanemo ili da odustanemo.    

Moj tata je juče ujutru doživeo moždani udar, ja bih ga definisala kao lakši i blaži…ali kako mi svi kažu kod neurologije se ništa ne može prognozirati. Kritična su prva  48 sata, ili beše  7dana ili 21 dan…. ili svaki dan…. I tako preduzela sam sve što je bilo u mojoj moći sekundara, pozvala hitnu pomoć, stigla kolima sa suprugom u isto vreme kad i oni, videla pregled, terapiju koju su mu dali, a onda sa njim ambulantnim kolima do bolnice. Tamo prisustvovala pregledu, pripremi i smeštaju u intenzivnu negu. Mama je bila sve vreme uz njega. Gledam te divne ljude koji su me stvorili, kako se brinu jedan o drugom.

Pružam tihu podršku mami kao i ona meni. Kasnije kada smo ga smestili, odvozim supruga kod naše dece,  brine o njima dok ja budem uz svoju majku.

Razmišljam, šta sve može da se desi, šta sve u sekundi može da se promeni…

Da li je ovo lekcija mome ocu ili svima nama? Gledam ispred sebe njegovu knjižicu sa rezultatima merenja nivoa šećera u krvi… Svaki dan, dve godine meri svako jutro i beleži… Gledam njegove kutijice lekova, lepo označene, uredno spakovane. Svakog ponedelka spremao je sebi novu nedeljnu dozu. Uredan, pedantan, odgovoran, radan, vredan čovek, za mene „Stena od čoveka na koju sam uvek mogla da se oslonim“, sada nemoćni deka u bolničkom krevetu. Ali simsao za humor nije ga napustio, ne da se. Šali se neprestano, da nasmeje mamu, sestru i mene.

coaching magazin

I onda od straha, sekundar ne zna i ne razume šta oseća, krećem da preturam ovom džunglom od interneta, da otkrijem šta je to ishemijski moždani udar, kako nastaje,  kakva je statistika i istraživanje vučem  pravcu rehabilitacije. Moj fah, moj domen, moje novo ja. Tu otkrivam razne informacije, koja hemisfera, reguliše šta, koja je kome dominantna, kako pratiti ponašanje pacijenta, kako pristupiti, koja hemisfera je za dubinsko pamćenje i logiku a koja brine o emocijama.

Sećanje mi vraća Sandru, suprugovu školsku a moju koleginicu sa fakulteta. Bože, kako je njoj bilo kada je to doživela u kasnim dvadesetima. Kako su se osećali njeni u ovim događajima, kako je njima bilo. Sada mogu da predpostavim.

Loše sam spavala… molila sam Boga da niko ne pozove noću na telefono. To nije dobar znak, nisam želela da čujem zvuk telefona. Nažalost u to smo se uverili kada je suprugu umrla mama, javili su iz bolnice u pola noći. Preturala sam se, razmišljala, prosto nisam znala šta da radim sa sobom. Mama se zbog mene pravila da spava u jednoj sobi ja u drugoj, dok smo obe bile budne sa svojim mislima. Ustale smo oko pola 5h. Čekale 6h da pozovemo bolnicu, i na sreću našu čule da je stanje isto, imao je u jednom trenutku malo povišenu temperaturu.Kakvo olakšanje. Mi se radujemo za „stanje je isto“ znači nije gore, hvala Nebesima.

Videla sam ga danas dva puta. Pričala sam sa njm. Svestan je šta mu se dešavalo. Svestan je bio i kada ga je probudio u toku noći. I kada je video da njegovi delovi tela ne funkcionišu kako treba, kao da nisu njegovi, rekao mi je „Ne boli ništa, samo nemam moć da kontrolišem svoje telo…“  Nemamo moć!

I sada onaj drugi deo zagonetke, objasniti svojim klincima, šta se dešava deki. Šta je bilo, šta može da se desi, čemu da se nadamo, od čega se plašimo, šta ne smemo da radimo, kako da slušamo svoje telo kako bi ostali zdravi. Svaka naša bolest, krije naš lek. Šta trebamo da promenimo u životu da se ne bi telo okrenulo protiv nas samih.

Razmišljam, osluškujem, vozim, idem na relaciji bolnica, kuća, roditeljska kuća, posao. Zanesena u sopstvenim brigma i problemima, a stroga u pravilima i odnosima, parkiram auto u rikverc, između druga dva, ispred zgrade. Polako, nije pošlo iz prve ali se sklanjam jer zaboga „Sirovi materijal“ u svetlo sivom metalik audiju kreće da trubi. Stajem jer vidi da ima mesta da prođe pa da ja završim svoju „operaciju“ kad ono „sirovi materijal“ kreće u svoju ličnu prognozu „Nećeš ga tako uparkrati!“ O Bože, pa jesam li te pitala!? Skloni se samo i pusti da se uparkiram. Šta? Video plavušu za volanom pa misli da treba da joj pojasni? Prostor? Vožnju? Mehaniku? E,“sirova snago“ dok si ti bilodovao tvoje ja sam svoje mišiće. Moja percepcija prostora i vremena za tebe su doživotno nedostižni, ali tebi se bolesti visoko inteligentnih granica nikad neće desiti… ti ćeš svoj prostor i vreme, podareno na ovoj planeti provesti gledajući druge uspešne ljude kako žive i rade a svoj novčani boljitak dobiti na grbači sitnih ljudi koji su novac pozajmljivali od tebe pod kamatu…

Osluškujući svoje telo, svoj um i emocije shvatam da sve možemo da korigujemo i hranu, i supemente, lekove, kontrolisani unos vode, da izbacimo alkohol, cigarete i gazirana pića, da se više krećemo, da se bavimo sportom…Sve možemo, ali šta nas onda baci u stanje „bolesti“ pa da, „sirova snaga“ Stres! Naše prihvatanje tuđih opaski, tuđih komentara, tuđih negativnih stavova i emocija, to je ono što nas baca na kolena.

To kako se mi nosimo sa tresom i sa „sirom snagom“. Pitate se možda kako ovako javno mogu da pišem o „sirovoj snazi“ zato što sam savim sigurna da ona ne čita kolumne, ona ne radi na sebi, ona se ne stidi onoga što jeste. Ona postoji kao ono „zlo“ u jing-jangu koja drži balans svima nama koji nismo na toj strani. A šta sam onda ja u komentaru i opisu  njegovom, e ja sam ona mala crna tačkica u velikoj dobroti. Ja sam sada lični balans, ono malo zla u ono puno dobrote.

“U svakom dobru ima malo zla i u svakom zlu ima nečeg dobrog“ Jing-Jang

Tako i ja očekujem da iz ove bolesti moj tata izvuče nešto dobro. Dobru lekciju šta u svom životu da promeni, ja da za sebe i svoje potomke obezbedim život u kome će živeti uprkos borbi sa svim „sirovim snagama“ koje nas okružuju.

Želim svima da svoje telo osluškuju i svoje zdravlje kontrolišu.

Jelena Milenković, Holistic Life Coach

ostali textovi

photo: Pixabay

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *