DETE KOJE NIKADA NIJE NAUČILO DA GLEDA NA SAT

Istinita životna priča sada već odraslog momka iz Beograda

Posle razvoda roditelja, živeo sam sa sestrom i majkom. U iznajmljenoj jednoiposobnoj kući, buđavih zidova i loše stolarije. Posle svega lošeg što mi se u tih godinu dana konstantno dešavalo, mislio sam da sam našao malo parčence mira. Nova nepoznata sredina, nova škola, novi ljudi, i drastično lošiji uslovi života, razočarenje u oca, u majčinu majku… Bio sam zaista povučen u sebe. Sa tih svojih 7 godina, nisam bio spreman na sve to. Brzo sam napravio svoj svet i svoju sigurnost od LEGO kocaka i druženja sa morskim prasetom.

COACHING MAGAZINE

Škola mi je bila nešto novo, i mislio sam da će mi tamo biti lakše. Sve do trenutka kada sam dobio za domaći zadatak da od kartona napravim sat i skazaljke koje će pokazivati tačno vreme. Imao sam volju i želju, i bacio sam se na pravljenje istog. Mamu sam viđao ujutru kada krene na posao i uveče ako ne zaspim kada se vraća sa drugog posla tako da nisam mogao da je pitam za pomoć oko pravljenja tog sata. Uzeo sam makaze u ruke i korice od bloka i sekao sam u krug. Sećam ga se i danas, tog pokušaja kruga, sa kazaljkama, i otprilike izvučenim crticama za sate i minute. Nije mogao da pokazuje tačno vreme, ali me je učinio tog dana jako ponosnim. Nisam znao da gledam na sat, ali je to za mene bio najbolji sat koji sam umeo da napravim svojim malim prstima i prevelikim tupim makazama. Sutradan sam ga odneo u školu. Učiteljica ga je podigla i kada je videla da taj sat ne pokazuje tačno vreme uopšte, pred svima je rekla da taj sat ne valja ništa i pošteno mu se narugala. Držao sam se, da ne zaplačem dok su mi se drugari i drugarice smejali na sav glas. Kada se čas završio, ja sam svoj sat pocepao i bacio u kantu. Vratio sam se kući, svom morskom prasetu. Ono mi se nije smejalo dok sam taj sat pravio, nego je onaj višak kartona grickalo i trčkaralo pored mene. Tada sam se više povukao u sebe i više se družio sa tom životinjicom nego sa vršnjacima i drugim ljudima. Tako je i danas. Nemam više morsko prase, ali su tu moji psi. Hodaju samnom u radosti, u tuzi, prate me u stopu dok sa svoje dve ruke stvaram. Možda i danas ne umem da gledam na sat, ali je to itekako uticalo na mene da budem bolji čovek. I dalje imam volju, i želju, posle 18 godina sam stekao razna znanja, i vredno stvaram da jednog dana moja deca ne prolaze ono što sam ja morao.. Ali ću zauvek biti to dete koje nikada nije naučilo da gleda na sat.

text: N.S

photo: Pixabay

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *