Da li dovoljno cenimo ono što imamo?

Vozim se sedamdesetpeticom, čudno nema gužve baš je super. Neću sesti imam samo četiri- pet stanica do izlaza. Idem da pokupim svoj auto od majstora, menjala sam gume, radila mali servis, pa vreme je za zdravo leto i zbogom zimo. Znam da kasnim već je maj, ali moj raspored vrišti od uguranih termina što poslovnih što privatnih.  

Otvaraju se vrata autobusa, ulazi prolećni povetarac i masa novih putnika. Idemo, hajde malo, samo malo, pomerite se molim vas, napravite mesta. Šta je ovo Bože mili, kakva gužva najednom, otkud svi ti ljudi. Onda se setih, zbog popravke puta ovaj autobus sada vozi kada i kako stigne. Masa ljudi u autobusu koji umesto da hladi greje, onako sabijeni na trenutak počinjem da se osećam nelagodno, loše. Moje telo nije naviklo na gužvu, moj um nije naviko na galamu, moje čulo mirisa užasava se isparenja znoja svih tih ljudi,  moja ličnost nije navikla da se vozi gradskim prevozom već svojim udobnim autom.

Probijam se kroz masu, izvinjavajući se putnicima jer me autobus baca levo desno i jedva čekam da se otovre vrata i istrčim napolje. Nema veze što ću pešačiti par kilometra samo da sam vani. Samo da se oslobodim stiske.

Dobro je, udišem vazduh, uh dobro je. Sa trafike uzimam vodu okrećem se ka taxi stanici i razmišljam možda da nastavim taxijem. Ne, nema taxija, vreme je za razgovor sa sobom. Ovako žive milioni ljudi širom planete, guraju se, žure, jure, stiskaju se ne bi li stigli. Kome i čemu svi ti ljudi jure i žure? Jure poput mene ka boljem i lepšem. Oh kako se taj trenutak sadašnjosti odbacuje zarad bolje sutra. Kako se negira i potajno kori jer nije lep, nije ono što se želi. Koračam dok me Sunca blago prži i zamišljam život bez auta u kome bi morala da koristim prevoz svaki dan. Da li sam srećna, da li sam zahvalna na onome što mi ugadja život, na onome što me  nosi, vozi. Dobro je da je ovo trenutak kada mogu toga da postanem svesna. Dobro je da sada mogu da prelistam život i vidim šta me još čini radosnom i lagodnom.

Da li cenimo ono što imamo ili počinjemo da cenimo tek onda kada ostanemo bez…?!  Možda je ovo bilo poslednje upozorenje, znate onaj drugi žuti karton koji preti isključenju. Možda! A možda nikada ne shvatimo pravu vrednost, već samo sagledamo kolika je posledica gubitka.

text by: XOXO

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *