AKO OPROSTIMO DRUGIMA OPROSTIĆEMO I SEBI

Čitam razne knjige na temu praštanja i pokušvam da sagledam da li sam veći čovek ako oprostim i zaboravim da li ostaje ono naše iskustvo kao naravoučenije, da li možemo da sagledamo i tuđe uglove života i priče i kako da shvatimo šta trebamo da uradimo, a da pri svemu tome to bude autentično, bude iskonski naša reakcija.

Zašto naša?Pa samo tako nećemo da se kajemo, samo tako smo odluku doneli baš mi i samo mi i nije odlučio niko drugi umesto nas. Šta inače radimo, kada moć odlučivanja damo drugima u ruke, tada svo naše nezadovoljsto tom odlukom šaljemo na adresu onoga koji nam je „pomogao“ da tu odluku donesemo.

Veoma često ne shvatimo da nam je i sam zakon dozvolio da samostalno donosimo odluke, od trenutka punoletstva, i da pred tim istim zakonm odgovaramo za sve svoje postupke, ako se odlučimo da ga prekršimo. Zašto nam je onada teško da prihvatimo odluke drugih punoletnih lica, bilo da su to naša deca, prijatelji, rođaci…

Odluke se donse svakodnevno, nekada manje važe nekada od životnog značaja.

Da li razmišlajmo šta da obučemo tog dana, šta da doručkujemo, kojim putem da vozimo… daleko od toga da je svaka doneta odluka nepogrešiva, život je splet različitih životnih okolnosti, danas donešena odluka, bila je najbolja u datom trenutku i u datoj situaciji. Da se situacija ponovi, pitanje je da li bi naša reakcija bila ista ako bi se okolnosti promenile. Nekada bi bila ista, a nekada ne bi . I to je život.

Pomisao da se ljudi zbog različitih gledišta oko nekog događaja ne slažu, to ne znači da ne bi promenili mišljenje da promene ugao gledanja. Neke discipline kao i coaching, uče nas raznim „igrama“ da sagledamo ugao gledanja i naših sagovornika. Poznatija pod imenom  „tuđe cipele“. Tek tada možete razumeti zašto je roditelju teško da prihvati događaj kome se uopšte nije nadao, koji se kao posledica pojavio na ličnom planu uspeha njihovog deteta. Onda počinju da se ljute na dete, poneko počinje da se ljuti i  na sebe, a kolektivno svi su u lancu odgovorni, svako spram svojih odgovornosti. Nekada damo sve od sebe, damo svoj maximum i trebamo da prihvatimo činjenicu da nisu svima maximumi na istom nivou.

Nekada i najbolje dete ima pravo da ne pokaže očekivani rezultat, da najbolji radnik ne ispuni normu, da najbolji roditelj….. Da li trebamo da težimo da budemo najbolji ili dobri ljudi?

Šta učimo decu da smo tu da ih bodrimo da budu dobri i uspešni ljudi ili da idemo i kukamo za uspeh i ocene naše dece.

Dolazim do teme da li cu ja kao majka oprostiti školi koja nije želela da podrži moje dete, inače naprednog takmičara iz dva veoma interesantna premeta, da ne izgubi mogućnost dobijanja Vukove diplome ili ne, jer je drugoj deci koja čak i nisu takmičari poklanjala na kraju godine i po tri ocene da bi mogli da budu „sa svim peticama“….

Rešim da oprostim.  „Oprašam Vam što ne znate i ne razumete želju deteta da bude shvaćeno od okoline i prihvaćeno u svetlu u kome se samostalno opredelilo da bude. Ja kao majka, podržaću ga i naredne godine da se takmiči iz kog god hoće predmeta i ako taj uspeh njemu neće značiti niša što se tiče „školskog uspeha“ već samo duševni mir za nekog ko zna šta može i razume ono što drugi ne.“

A onda dođe dan, kada vam vaše zlato, vaše dete saopštava da ga „drugovi“ nisu primili za sto jer „nije imao sve petice“….  i eto opet prilike da pokažete svom detetu da opet oprosti, onima što dobijaju na poklon, ono što nisu zaslužili, onima koji su dali poklon, što su to učinili pogrešnim ljudima. Dali su im nešto što im ne pripada a sada i mogućnost da se osete silnima zbog toga.

Tako, na žalost, naš sistem i društvo koji su uvek u „tranziciji“ i nikako nigde da stigne, guraju u društvo one koje neko ima da „gura“, a za sve nas ostaje da opraštamo njima što su nas povredili, nama što smo im dozvolili da nas povrede.

coaching magazin

REČI IZ SRCA I DUŠE

„Bolu moj (navedite događaj), puštam te da odeš iz mog života. Praštam ti, što si me povredio, i puštam te da odeš od mene. Naučio sam lekciju koju sam preživeo(la), naučila kako sledeći put da se nosim sa ovom nepravdom koju sam osetio(la) i sad te puštam da odeš.“

Udahnemo duboko, zamislimo da trebamo da oduvamo balon (ili maslačak) izdahnemo polako na usta sve dok u plućima imamo vazduha. Onda udahnemo na nos, čist vazduh, za naše nove i čiste misli i krenemo dalje.

Jelena Milenković, Holistic Life Coach

ostali textovi  

photo: Pixabay

Podeli sa ostalima...Share on FacebookShare on Google+Tweet about this on TwitterShare on LinkedInEmail this to someonePrint this page
Lidija Grujić

Lidija Grujić

Lidija Grujić, autor Holistic Life & Business Coaching-a „ Ja ne radim posao, ja živim svoj posao“. Ova izjava svakako da govori mnogo o meni i mom životnom pozivu. Uživam u životu, odabranom društvu i neprestanom izvoru znanja kojeg nikada nisam sita. Podržavam život i ono što život čini.Potreba za holističkim prisustvom je kap koja je neophodna kako bi bolje razumeli potrebu svakog bića i duše. Autor sam Holistic Life & Business Coachinga. Ako imate potrebu da život učinite odličnim, upustite se u avanturu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *